Lavica

Zaista sam morala da postavim ovu temu s obzirim da sam se malopre rasplakala na pesmu koju mastam da pevam svojoj buducoj cerkici. Nazovite me nenormalnom, mozda i jesam. Mada, ko uopste moze da definise sta je normalno. Nemam bas sa kime osim sa svojom srecicom da pricam o tome, niko me ne shvata ozbiljno zbog mojih godina. Svi misle da je to neki moj mladalacki hir, opsesija i slicne gluposti. Ali nije...to je moja neostvarena zelja i tiha patnja vec par godina. Zaista zelim da imam bebicu, vise od svega na svetu. I on zeli isto, ne zbog mene, vec zbog oboje, tada bi nam zivoti bili potpuni. Uh koliko smo samo suza prolili zbog toga... Mama mi je pricala da sam, dok sam bila jos sasvim mala klinkica od tek 3 godine, jurila za bebicama, gledala ih sa divljenjem i mazila. A tek kada sam sa 4 dobila sestricu, mojoj sreci nije bilo kraja! Bukvalno nisam davala nikome da je pipne. Svi su mislili da sam ljubomorna ali ja znam da sam je jednostavno previse volela i da sam se bojala da mi je ne uzmu. Nocu kad pajki u krevecu kraj mog kreveta, ustajala sam i dugo dugo sedela kraj nje i gledala je. A sve lutke su bile moje bebe, svi su se cudili kako odgovorno i nezno postupam sa njima. nda sam, negde posle 15. godine, prvi put osetila ono sto se kaze materinki intinkt. Ne znam ni kako ni zasto, jednostavno se pojavio taj neopisiv osecaj zelje za detetom. Naravno da mi je bilo jasno da ne mogu da ga imam, da nije vreme i da nemam sa kim. Ali sam intezivno mastala o tome. Onda je naisao moj Markic... Dok smo jos bili prijatelji pricala sam mu o tome jer je samo on uvek umeo da me saslusa. jedino on nije smatrao da sam cudna, samo ga je cudilo sto tako temperamentna i divlja devojka kakva sam tada bila zeli nesto tako vazno i lepo. Posle smo zakoracili u vezu, u zasad najlepsi deo mog zivota! Sve je uvek bilo savrseno. Daleko od toga da se nikad nismo svadjali, ali smo sve ipak umeli da resimo na pravi nacin. Nije nam dugo trebalo da shvatimo da smo stvorenio jedno za drugo. Vise se nismo plasili vezivanja, najdubljih osecanja, zeleli smo jos vise i vise... Za moj rodjendan me je verio, a ubrzo smo poceli i da zivimo zajedno. A onda smo pozeleli i nesto samo nase, nesto nevino, malo i najsavrsenije na ovom svetu - nasu bebu! I bez obzira na sve pokusali smo da je zacnemo. Toliko nas je to ponelo da nam nista drugo nije bilo vazno, samo da sto pre ugledamo to divno stvorenje i da se brinemo njemu najbolje sto umemo. Sanjali smo o maloj srecnoj porodici, preslatkim trenucima, dogovarali se oko imena, citali knjige na tu temu, mazili moj stomak i zamisljali tu mrvicu u njemu, plakali u duetu nad svakim negativnim testom. A onda nam je uspelo! Od tolike uzbudjenosti plasila sam se i da proverim, ali znala sam da je u meni. Nocima nisam mogla da zaspim. Sa nepunih mesec dana trudnoce sam je izgubila... Imala sam uzasne bolove u stomaku, krvarila sam... Ali to nije bilo nista naspram bola u mojoj i njegovoj dusi. Danima sam plakala i pitala se zasto bas nama, zasto posle svega? Tu noc smo dugo pricali. Verujemo da sve ima svoj razlog, da nista nije slucajno i da je to izgleda bila poruka da jos nije doslo vreme da ostvarimo svoju najvecu zelju. Prestali smo sa pokusavanjem. Presla sam na pilule, redovno idemo na preglede. Sve je u redu, gvala bogu. Posvetili smo se nekim drugim stvarima, trudimo se da ne mislimo toliko na bebu, a i cini mi se da smo sada hvala Bogu i opusteniji. Ali nismo prestali da je zelimo. I da se odusevljavamo pesmom 'Dzeni' kako bi je nazvali ako bude curica. Decak ce se zvati Alex. Da nastave tradiciju pomalo neuobicajenih imena hehe, mada moj decko ima bas obicno ali lepo ime. Na sumnjamo u to da cemo biti divni roditelji, pogotovo zato sto imamo isti sistem vaspitanja, a i zdrav odnos. On zeli da se vencamo. Naravno da zelim i ja ali tek kada se bebica rodi jer ce mi tek tada taj trenutak biti potpun. Krajem godine cemo najverovatnije ponovo poceti da radimo na bebi! Samo se molimo da nam se trud konacno isplati (mada i nije neki trud hehe) i da docekamo trenutak da je kroz najsrecnije suze u zivotu zagrlimo...

Dzeni, lepoto, nedostajes mi ceznjo, da te ljubim nezno, nezno, nezno...

Ja sam jedina ja koja ce ikada postojati na ovom svetu! Bas zato - zelim da budem svoja, jedinstvena... Bez obzira na sve.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Andjele, ne mozemo da te docekamo
• Te male, a tako velike stvari
• Gay Srbija

• Razmisljanja [3]
• O meni [0]
• Dogadjaji [0]
• Pesme [0]
• Price [0]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom